NESMOTRENOST

Juče sam se u kosmosu loše ponela. 

Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo 

šta, 

ne čudeći se ničemu. 

Obavljala sam svakodnevne dužnosti, 

kao da je to sve, što sam bila dužna. 

Udah, izdah, korak po korak, obaveze, 

ali bez misli koja seže dalje 

od izlaska iz kuće i povratka kući. 

Svet se može primati kao sumanuti svet, 

a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu 

upotrebu. 

Nikakvih – kako – i zbog čega – 

i otkud tu – 

i šta će pored tolikih živih detalja. 

Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid 

ili 

(ovde mi poređenje nedostaje). 

Promene su sledile jedna za drugom 

čak u ograničenom polju treptaja. 

Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan 

nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb. 

Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad, 

jer je padala drugačijim kapima. 

Zemlja se okrenula oko svoje ose, 

ali u zauvek napuštenom prostoru. 

Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata. 

1440 minuta okolnosti. 

86400 sekundi do saznanja. 

Kosmički savoir-vivre 

iako na našu temu ćuti, 

od nas ipak nešto zahteva: 

malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala 

i začudno učešće u toj igri 

s nepoznatim pravilima. 

Vislava Šimborska